Govorio sam to kad bi se neko čudio stvarima koje su kod mene odavno bile rešene. Kao da je upravo stigao, prašnjav i zbunjen, pa pokušava da razume pravila koja niko ne objašnjava — ali svi znaju.
„Šta ti je, k’o da si s kočije pao“ nije bilo pitanje, nego dijagnoza. Blaga, ali precizna. Značilo je: kasniš za gradom, a ponašaš se kao da si ga otkrio.
Kod mene se brzo učilo. Nije bilo mnogo vremena za čuđenje, jer dok se ti pitaš „kako“, neko drugi već zna „gde“ i „zašto“. Grad ne voli da čeka nečiju zbunjenost — on ide dalje, pa ko uhvati ritam, uhvatio je.
Nije to bila grubost, više korekcija. Da se vratiš u tok, da obratiš pažnju, da shvatiš gde si došao. Jer ovde niko ne pada s kočije bez razloga — ili nisi gledao, ili nisi slušao.
Zato sam to govorio kratko, gotovo usput:
„Šta ti je, k’o da si s kočije pao.“
I obično bi posle toga čovek malo bolje gledao oko sebe.
